Ljubavne pesme

Алекса Шантић – ЈЕЛА

Ко пошкропи твоје косе, Јело,
Ко ороси твоје лице б'јело?

„Јутрос стајах испод јоргована,
Па ме роса покапа са грана“.

Право кажи, а не лажи нани,
Гдје су, шћери, са грла ђердани?

„Што бих ти се, мајко, криво клела?
Јутрос сам се на јоргован пела.

За ђердан ми запе росна грана,
Па се просу испод јоргована“.

Моја шћери, моја туго, јао,
А ко ти је њедра раскопчао?

„Рано зором, не карај ме, мати,
Ја у башту одох руже брати;

Са севлије плахи вјетар прхн'о
Па ми, мајко, сва њедра разгрн'о“.

Што су мутне твоје очи тако?
„Ноћас нисам заспала никако,

Негдје славуј пјеваше са гране
Па га слушах све до зоре ране“.

А зашто ти плам уз лице бије?
Јао, шћери да врућица није?

„Није мајко! та што бих ти крила!
Малоприје код ватре сам била.

„Плаха ватра удари у лице,
Па ми с тога горе јагодице“.

Хајд' на извор, расхлади се, Јело,
Уми лице и то грло б'јело.

„Хоћу мајко!...“ Цури срце бије,
Густ јоргован младо момче крије...

1907.

Лаза Костић – МЕЂУ ЈАВОМ И МЕД СНОМ

Срце моје самохрано,
Ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
Што плетиво плетеш танко
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
Шта ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
Дан што плете, ноћ опара,
Међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
Убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
Разабрати у плетиву
Међу јавом и мед сном!

(1863)

 

Алекса Шантић  И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као тавни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.

Алекса Шантић  ШТО ТЕ НЕМА...

Кад на младо пољско цв'јеће
Бисер ниже поноћ нијема,
Кроз груди ми жеља л'јеће:
"Што те нема, што те нема?"

Кад ми санак покој даде
И душа се миру спрема,
Кроз срце се гласак краде:
"Што те нема, што те нема?"

Ведри исток кад заруди
У трепету од алема,
И тад душа пјесму буди:
"Што те нема, што те нема?"

И у часу бујне среће
И кад туга уздах спрема,
Моја љубав пјесму креће:
"Што те нема, што те нема"...

Алекса Шантић – ЉУБАВ

О, да ми је нешто па да будем река,
Па да течем испред твоје куће мале;
Певајући теби, да разбијем вале
О прагове где ти стаје нога мека.

Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.

На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје место где је.

Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да лепота твоја осипље и греје.

Алекса Шантић – И ОПЕТ МИ ДУША СВЕ О ТЕБИ САЊА

И опет ми душа све о теби сања,
И кида се срце и за тобом гине,
А невјера твоја далеко се склања,
Као таMни облак кад са неба мине.

И опет си мени чиста, сјајна, ведра,
Из призрака твога блаженства ме грију,
Па бих опет теби пануо на њедра
И гледô ти очи што се слатко смију.

Тако вита јела коју муња згоди
Још у небо гледа и живота чека,
И не мисли: небо да облаке води
Из којих ће нова загрмити јека...

27. аугуста 1896.